In the article is founded that sociolinguistic communication is an interaction of subjects in which basis are language and textual activity. Person`s existence and work are directly and absolutely connected with a main function of language – communicative. Sociolinguistic reality is directly connected with a process ofcommunication. Communication is today an essential part of our life and is very important. In the article sociolinguistic communication rates as a social phenomenon, as a basis of interaction of subjects of educational area, as (...) a complicated process of information transfer with help of certain signs and symbols connecting single parts of frames of society, also it`s a mechanism of power realization. (shrink)

There is no unproblematic way to study things as “African”, yet an epistemologically situated approach based on concrete technological projects situated in Africa and their social and political implications offers an important account of the intersection of the Fourth Industrial Revolution and African Studies. We explore this perspective through the notion of “indiscipline” using the Square Kilometre Array radio telescope project (SKA) based in South Africa as a case study through which to observe “indiscipline” as a methodological approach to technoscience (...) at work. Indiscipline helps frame the socio-technical (by)products of astrophysics and engineering, and we present the production of ventilators for COVID-19 patients as an example of how the design of mega-science projects can become entangled with the dynamic concerns of society. Our conclusion elaborates on the politics of large technological systems, opening up a conversation on the intersection of science and society in the context of the Fourth Industrial Revolution in African settings, using the template of experiences with the SKA and the National Ventilator Project in South Africa. (shrink)

Background Current requirements for ethical research in Canada, specifically the standard of active or signed parental consent, can leave Indigenous children and youth with inequitable access to research opportunities or health screening. Our objective was to examine the literature to identify culturally safe research consent processes that respect the rights of Indigenous children, the rights and responsibilities of parents or caregivers, and community protocols. Methods We followed PRISMA guidelines and Arksey and O’Malley’s approach for charting and synthesizing evidence. We searched (...) MEDLINE, PsycINFO, ERIC, CINAHL, Google Scholar, Web of Science, Informit Indigenous Collection, Bibliography of Native North Americans, and Sociological Abstracts. We included peer-reviewed primary and theoretical research articles written in English from January 1, 2000, to March 31, 2022, examining Indigenous approaches for obtaining informed consent from parents, families, children, or youth. Eligible records were uploaded to Covidence for title and abstract screening. We appraised the findings using a Two-Eyed Seeing approach. These findings were inductively coded using NVivo 12 and analyzed thematically. Results We identified 2,984 records and 11 eligible studies were included after screening. Three key recommendations emerged: addressing tensions in the ethics of consent, embracing wise practices, and using relational approaches to consent. Tensions in consent concerned Research Ethics Board consent requirements that fall short of protecting Indigenous children and communities when culturally incongruent. Wise practices included allowing parents and children to consent together, land-based consenting, and involving communities in decision-making. Using relational approaches to consent embodied community engagement and relationship building while acknowledging consent for Indigenous children cannot be obtained in isolation from family and community. Conclusions Very few studies discussed obtaining child consent in Indigenous communities. While Indigenous communities are not a monolith, the literature identified a need for community-driven, decolonized consent processes prioritizing Indigenous values and protocols. Further research is needed to examine nuances of Indigenized consent processes and determine how to operationalize them, enabling culturally appropriate, equitable access to research and services for all Indigenous children. (shrink)

Снятие идеологического пресса советской идеологии не привело к спонтанному возрождению в России традиций политической мысли. Однако заметны признаки появления новой школы политической философии, обретающей свою идентичность в диалоге с родственными дисциплинами . В этом можно видеть поворот к феноменологической философии, хотя гуссерлевский, по сути, интерес к феноменам сознания преобразуется здесь в изучение морали как «процесса». Отнесение политической морали к сфере компетенции консеквенциальной этики задает поле новой теории с новыми понятиями . Все это показано на примере работ Б.Г.Капустина. La disparition de (...) la pression idéologique soviétique n’a pas suffi pour que renaissent en Russie de façon spontanée les traditions de pensée politique. Mais on peut entrevoir des signes avant-coureurs d’une nouvelle école de philosophie politique qui se forge une identité en dialoguant avec les disciplines apparentées . C’est là un virage en philosophie phénoménologique, même si, à l’intérêt husserlien pour les phénomènes de conscience , se substitue l’étude des « processus » de la morale. Le transfert de la morale politique vers la sphère de compétence de l’éthique conséquentielle dessine le champ d’une nouvelle théorie où l’on trouve de nouvelles notions . Tout cela est bien illustré par l’œuvre de Kapoustine. The disappearance of Soviet ideological pressure was not enough for a Russian rebirth of spontaneous traditions of political thought. But we can feel signs of the appearance of a new school of political philosophy that builds its identity through a dialogue with cognate disciplines . One might regard this transformation as a tum towards a phenomenological approach, though Husserl’s interest in the phenomena of consciousness is replaced here by the study of the “process” of morality. The transfer of political morality towards the jurisdiction of consequential ethics creates a new theory which relies on new concepts . All this is weil illustrated by the work of Kapustin. (shrink)

The central conflicts of the world today are closely related to cultural, traditional, and religious differences between nations. As we move to a globalized world, these differences often become magnified, entrenched, and the cause of bloody conflict. Growing out of a conference of distinguished scholars from the Middle East, Europe, and the United States, this volume is a singular contribution to mutual understanding and cooperative efforts on behalf of peace. The term paideia, drawn from Greek philosophy, has to do with (...) responsible education for citizenship as a necessary precondition for effective democracy. (shrink)

Partir à la rencontre d'artisans ou observer des plasticiens contemporains à l'oeuvre ; enquêter au sein d'écoles d'art, interviewer des compositeurs et auteurs ; se plonger dans les partitions du XVIIème siècle, étudier les fonds d'archives «rock» de la Bibliothèque Nationale de France ; ou encore écumer les rayonnages «rap» d'une discothèque : comment les chercheurs en sciences sociales peuvent-ils appréhender la création artistique?

Cet article cherche à montrer comment la pratique mathématique, particulièrement celle admettant des représentations visuelles, peut conduire à de nouveaux résultats mathématiques. L'argumentation est basée sur l'étude du cas d'un domaine des mathématiques relativement récent et prometteur: la théorie géométrique des groupes. L'article discute comment la représentation des groupes par les graphes de Cayley rendit possible la découverte de nouvelles propriétés géométriques de groupes.

Cet article cherche à montrer comment la pratique mathématique, particulièrement celle admettant des représentations visuelles, peut conduire à de nouveaux résultats mathématiques. L'argumentation est basée sur l'étude du cas d'un domaine des mathématiques relativement récent et prometteur: la théorie géométrique des groupes. L'article discute comment la représentation des groupes par les graphes de Cayley rendit possible la découverte de nouvelles propriétés géométriques de groupes.

Dealing with errors in psychotherapy is challenging, both ethically and practically. There is almost no empirical research on this topic. We aimed (1) to explore psychotherapists’ self-reported ways of dealing with an error made by themselves or by colleagues, and (2) to reconstruct their reasoning according to the two principle-based ethical approaches that are dominant in the ethics discourse of psychotherapy, Beauchamp & Childress (B&C) and Lindsay et al. (L).

We agree with Jones & Love (J&L) that much of Bayesian modeling has taken a fundamentalist approach to cognition; but we do not believe in the potential of Bayesianism to provide insights into psychological processes. We discuss the advantages of associative explanations over Bayesian approaches to causal induction, and argue that Bayesian models have added little to our understanding of human causal reasoning.

The article problematizes the relatively recent tradition (initiated by O.M. Medushevskaya and picked up by a number of researchers) of a phenomenological interpretation of A. S. Lappo-Danilevskii’s historical and methodological work. The article aims to find out whether, and if so, in what sense (senses) it is possible to talk about the phenomenology of Lappo-Danilevskii. It shows the grounds on which this interpretation can, within certain limits, be accepted, and the moments of principal divergence between classical phenomenology and Lappo-Danilevskii’s methodology (...) of history. The key point of these discrepancies is the phenomenological reduction, which is the essence of the phenomenological method, and, in the author’s opinion and contrary to the opinion of some researchers, is absent in the methodology of history of Lappo-Danilevskii. The theoretical positions that provoke the comparison of the views of Lappo-Danilevskii and Husserl are reduced to two main points: the problem of the psychological impenetrability of someone else’s Self and the understanding of the historical source as a construction of the historian. The article suggests that the “phenomenological motives” of Lappo-Danilevskii’s work are determined by the general philosophical and epistemological search of his time, perceived by Lappo-Danilevskii through the works of I. G. Droysen, Russian Neo-Kantianism and W. Dilthey, but hardly directly from Husserl’s philosophy, with which he could not be thoroughly familiar. The author suggests qualifying Lappo-Danilevskii’s methodological work as an original version of historical phenomenology, which was formed outside the direct influence of the classical phenomenology of Husserl. The article outlines the directions of further development of the problems laid down in Lappo-Danilevskii’s methodology of history, in particular, O. M. Medushevskaya’s “cognitive history,” A. L. Yurganov’s “historical phenomenology” and the sociological turn in the methodology of historical knowledge (turn from a subject to an actor) fixed by M. F. Rumyantseva. The latter, according to the author of the article, actualizes the key problem of the phenomenological tradition—that of intersubjectivity. (shrink)

Ksenija Atanasijevic was not only the first female lecturer at the University of Belgrade but also the first expert in the Ancient Greek Philosophy. In this paper, I will not engage with all of her writings about Ancient Greek thought. Instead, I will place the emphasis on her interpretation of Epicurus, because her best and most profound works are dedicated to his philosophy, including her book on the Epicurus’s atomism written in French under the title L’atomisme d’Épicure. I will critically (...) discuss the consistency, plausibility, and relevance both of her interpretations of Epicurus, and his ethics and doctrine of minima. (shrink)

The central conflicts of the world today are closely related to cultural, traditional, and religious differences between nations. As we move to a globalized world, these differences often become magnified, entrenched, and the cause of bloody conflict. Growing out of a conference of distinguished scholars from the Middle East, Europe, and the United States, this volume is a singular contribution to mutual understanding and cooperative efforts on behalf of peace. The term paideia, drawn from Greek philosophy, has to do with (...) responsible education for citizenship as a necessary precondition for effective democracy. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

La médiatisation en Bulgarie du double Non à la Constitution européenne s'opère à travers une triple logique: politique intérieure en France et aux Pays-Bas, candidature bulgare à l'intégration européenne, débat sur l'avenir de l'Europe. Il n'existe pas en Bulgarie de débat public large sur la Constitution européenne. Ce thème préoccupe bien sûr les intellectuels, les décideurs, les diplomates. C'est un des sujets de l'actualité européenne. Il bénéficie d'un traitement médiatique honorable, mais sans pour autant exagérer son importance. En effet, la (...) Bulgarie a déjà une place réservée au sein de l'UE. Le supposé impact négatif de cet événement sur la candidature bulgare est incertain et limité.The media in Bulgaria twice No to the European Constitution operates through a triple sense: domestic politics in France and the Netherlands, Bulgarian candidacy for European integration, the debate on the future of Europe. There is no public debate in Bulgaria on the European Constitution wide. This theme of course concerned intellectuals, policymakers, diplomats. This is a topic of European news. It has a media treatment honorable, but without exaggerating its importance. Indeed, Bulgaria has a reserved place within the EU. The supposed negative impact of this event on the Bulgarian candidacy is uncertain and limited. (shrink)

Marcel Beaufils fut un pedagogue exceptionnel qui exerca une influence decisive sur l'evolution de l'esthetique musicale en France, a partir des annees 50. Or, parmi ses ouvrages, Musique du son, musique du verbe est tres certainement celui qui porte le plus fortement la marque de son activite d'enseignant au Conservatoire National Superieur de Musique de Paris ; cette mission, il semblait l'entendre davantage comme celle d'un declencheur d'idees, catalyseur, plutot que du transmetteur d'un savoir fige une fois pour toutes. Bouleversant (...) toute tentative de classification academique, toute certitude acquise, ce livre laisse des pointilles ; un grand souffle traverse son ecriture. N'en deplaise aux musicographes, il s'agit la d'un ouvrage de creation, qui nous rappelle que Marce Beaufils etait egalement un ecrivain qui savait manier le verbe a la fois en tant que dramaturge et en tant que poete. (shrink)

Il s’agit ici de comprendre, à partir des arguments développés dans le volume par Krassimira Daskalova et Susan Zimmermann, comment l’histoire des femmes et du genre a été intégrée dans les différentes contributions à cet effort de synthèse portant sur l’Europe centrale de l’Est. Le chapitre « Women’s and Gender History » que l’on doit à ces deux spécialistes du genre donne un aperçu de ce champ de recherche à travers l’analyse de six thématiques ainsi présentées (p. 279) : « (...) éducation ; trav... (shrink)

One issue within conspiracy theory theory is whether, or to what extent, our central concept – – should map on to the common, lay sense of the term. Some conspiracy theory theorists insist that we use the term as everyday people use it. So, for example, if the term has a pejorative connotation in everyday parlance, then academic work on the concept should reflect that. Other conspiracy theory theorists take a more revisionist approach, arguing instead that while their use of (...) the theoretical concept should bear some relation to its use in natural language, it need not follow it subserviently. I argue that elements of this debate mirror related debates that were prominent in the philosophy of mind in the 1980s over folk psychology and eliminative materialism (debates that continue today, such as within the philosophy of perception and theories over how to individuate the senses). Then, there was a debate over whether the concepts of commonsense psychology, such as or, should be treated as theoretical posits, and hence open to significant revision or elimination, or whether they were instead the targets of explanation. I will argue that an eliminativist approach to has significant merit. (shrink)

This chapter explores the place of remorse in Sophie de Grouchy’s moral theory, as presented in her 1798 work, Letters on Sympathy, which was originally published with her translation of Adam Smith’s Theory of Moral Sentiments. I argue that, for Grouchy, a cultivated sense of remorse weakens our self-conceit by drawing our attention to the ways in which we harm others, even for seemingly justifiable reasons. In so doing, we are led to recognize the equal standing of others, which gives (...) rise to the “sentiment of natural equality.” This “sentiment of natural equality” places a check on our norms and institutions and allows for the potential of moral progress. While Grouchy frames the Letters as a commentary on Smith’s writings, her discussion of remorse, equality, and moral progress shows her to be a bold and original thinker, and one worth taking seriously. (shrink)

Austin takes on the problem of other minds, of how to respond to the question ‘how do you know?’, if this question is raised with regard to the thoughts, feelings, sensations, minds of other creatures. This problem has traditionally been understood as the problem of justifying our belief in the existence of other minds. Austin argues that believing in other persons, in authority and testimony, is an essential part of the act of communicating, and as such is an irreducible part (...) of our experience. While we can state certain advantages of communicative performances, there is no justification for our doing them as such. (shrink)

James Shaw has written an excellent book on Wittgenstein’s rule-following considerations. It manages to provide fresh perspectives on a topic on which it seemed.

Cultural narratives shape how we think about the world, including how we decide when the end of life begins. Hospice care has become an integral part of the end‐of‐life care in the United States, but as it has grown, its policies and practices have also imposed cultural narratives, like those associated with the “six‐month rule” that the majority of the end of life takes place in the final six months of life. This idea is embedded in policies for a range (...) of care practices and reimbursement processes, even though six months is not always a meaningful marker. In the case of people living with advanced dementia, six months is both too early in the trajectory to facilitate conversations and too late in the trajectory to ensure decision‐making capacity. This essay encourages scholars and policy‐makers to consider how cultural narratives may limit what they think is possible in care for people living with dementia. (shrink)

Researchers have studied the athletes' dual careers with the aim of helping them to combine the sport and the academic–vocational sphere. Most of this research has addressed the study–sport combination, but there is a lack of studies on the work–sport combination. The main objective of this research was to explore the subjective perceptions of Spanish elite athletes when attempting to combine their careers as professional athletes with a second profession or trade. Further, this study aims to identify the access to (...) facilitating resources and the perception of obstacles and barriers to the development of a dual career. A qualitative approach was chosen to address these research questions. Interpretative phenomenological analysis was carried out on a sample of 18 elite athletes, and the data were collected using semi-structured interviews based on a set of superordinate and subordinate categories. The results showed that the athletes interviewed possessed valuable resources such as the transference of sports values to the work sphere. However, important barriers were highlighted such as the perception of sport institutions as absent entities in the work–sport combination. Thus, the study of this type of dual career seems to be one of the challenges facing the interested scientific community for the coming years. (shrink)

More than two hundred years after the publication of his seminal The World as Will and Representation, Arthur Schopenhauer's influence is still felt in philosophy and beyond. As one of the most readable and central philosophers of the 19th century, his work inspired the most influential thinkers and artists of his time, including Nietzsche, Freud, and Wagner. Though known primarily as a herald of philosophical pessimism, the full range of his contributions is displayed here in a collection of thirty-one essays (...) on the forefront of Schopenhauer scholarship. Essays written by contemporary Schopenhauer scholars explore his central notions, including the will, empirical knowledge, and the sublime, and widens to the interplay of ethics and religion with Schopenhauer's philosophy. Authors confront difficult aspects of Schopenhauer's work and legacy--for example, the extent to which Schopenhauer adopted ideas from his predecessors compared to how much was original and visionary in his central claim that reality is a blind, senseless "will," the effectiveness of his philosophy in the field of scientific explanation and extrasensory phenomena, and the role of beauty and sublimity in his outlook. Essays also challenge prevailing assumptions about Schopenhauer by exploring the fundamental role of compassion in his moral theory, the Hindu, Christian, and Buddhist aspects of his philosophy, and the importance of asceticism in his views on the meaning of life. The collection is an internationally constituted work that reflects upon Schopenhauer's philosophy with authors presently working across the globe. It demonstrates fully the richness of Schopenhauer's work and his lasting impact on philosophy and psychoanalysis, as well as upon music, the visual arts, and literature. (shrink)

Austin attacks the view that language is referential, based on the simplistic division of utterances into the ‘descriptive’ and ‘evaluative’, using his notion of performative utterances. Such utterances, in the appropriate circumstances, are neither descriptive nor evaluative, but count as actions, i.e., create the situation rather than describing or reporting on it. In saying ‘I promise to go’ one is making a promise, not stating that one is making it. A performative promise is not, and does not involve, the statement (...) that one is promising. It is an act of a distinctive sort, the very sort named by the performative verb. And, according to Austin, making explicit what one is doing is not describing what one is doing or stating that one is doing it. (shrink)

Criticises G. E. Moore’s highly influential proposal that ascriptions of agent ability implying freedom of choice or action, what the agent could do, are analyzable as conditional statements regarding what the agent would do under certain circumstances. Austin objects against Moore that some uses of ‘if’ are non-conditional and goes on to examine the uses of these non-conditional cases. Moore’s proposal also lies at the heart of some compatibilist theories of free will and determinism. Austin argues determinism to be a (...) pseudo-problem, so long as it remains a notion that is not itself clear cut. (shrink)

The Hellenistic Schools of Epicureanism, Cynicism and Stoicism are considered to constitute the first, albeit modest, wave of feminism. But the question: ‘Were the Stoics Feminists?’ has attracted little attention due to a paucity of available evidence. What this paper attempts is a comprehensive treatment of the subject. In particular it addresses two distinct claims that have been made about the Stoic attitude to women. The first claim challenges the view that the Stoics were thoroughgoing feminists. The second is that, (...) given the Stoic fixation on social duty, women's relegation to the domestic sphere is a consistent Stoic position. It is argued that Stoicism was fundamentally committed to the emancipation of women even though many of its proponents were inconsistent feminists. This inconsistency put them at odds with Stoicism's avowed mission to provide a critique of social convention and to promote the ideals of the cosmopolis. (shrink)

Intellectual character education has been primarily expressed in terms of educating for intellectual virtues (EFIV). This aim of teaching intellectual virtues has received some challenges, such as how it fails to articulate adequate action guidance through exemplarist pedagogy, and how it neglects the pervasiveness of intellectual vice among students. To respond to these challenges, this paper considers the aim of educating against intellectual vices (EAIV) – teaching students not to develop intellectual vices or weakening those that they have already developed (...) – which comes with the emergence of vice epistemology. More specifically, I look at how negative epistemic exemplars can be used as a classroom strategy for EAIV, and demonstrate how this could address the aforementioned weaknesses of EFIV. (shrink)

In The Force of Nonviolence, Judith Butler presents five key interventions to the field of nonviolence philosophy: (1) a critique of social contract theory for the way it imagines human beings as independent, (2) an approach to nonviolence based in the preservation of life within a context of social action, (3) the advancement of Butler’s alternative framework of equal grievability, (4) the claim that violence is difficult to define independently of social context, and (5) a Freudian analysis of the death (...) drive that offers a strategy for disrupting violence. In response to each of these interventions, this article argues that: (1) social contract theory is a heuristic for justifying the existence of a state, (2) Gandhi’s concept of truth provides a more comprehensive approach to nonviolence that concerns the whole self and all beings, (3) a concept of function would make a better guide to human responsibility, (4) violence can be defined independently of social framework, and (5) without reliance on the concept of a death drive, there are nonviolent remedies for social attitudes of aggression as found in the work of Jane Addams and William James. (shrink)

In the paper ‘COVID-19 vaccine boosters for young adults: a risk–benefit assessment and ethical analysis of mandate policies at universities,’ Bardoshet alargued that college mandates of the COVID-19 booster vaccine are unethical. The authors came to this conclusion by performing three different sets of comparisons of benefits versus risks using referenced data and argued that the harm outweighs the risk in all three cases. In this response article, we argue that the authors frame their arguments by comparing values that are (...) not scientifically or reasonably comparable and that the authors used values that represent grossly different risk profiles and grouped them into a set of figures to create an illusion of fair comparisons. We argue that absent the falsely skewed portrayals of a higher level of risk over benefit in their misrepresented figures, the five ethical arguments they presented completely fall apart. (shrink)

The Zhuangzi offers quite a few stories that centre on performance: a bellstand maker who selects wood to create wonderful bellstands; a ferryman who steers through rough waters; a cicada catcher who uses a stick, as if it were his hand, to catch cicadas; and a wheelmaker who, in using his chisel, feels it in his hand and responds with his heart. What is the role of the stick, for the cicada catcher, and the chisel, for the wheelmaker? What do (...) these masters know? I situate these questions within the intellectual context of the Zhuangzi, highlighting the text’s opposition to prevailing conceptions of a flourishing life. I draw on recent debates in extended mind and cognition to suggest that they offer interesting ways of understanding the knowledgeable practices of these masters. The frameworks and vocabulary of extended mind allow me to bring out how and why the Zhuangzi’s examples of mastery are apt and insightful reasons for rejecting the then current views on good government. The dialogue benefits both Chinese and Western traditions: the examples in the Zhuangzi help to diversify contemporary Western philosophy’s understanding of knowledge. (shrink)

Prey-catching behavior (PCB) in frogs and toads has been the focus of intense neuroethological research from the mid-twentieth century to the present and epitomizes some major themes in science and philosophy during this period. It reflects the movement from simple reflexology to more complex views of instinctive behavior, but it also displays a neural reductionism that denies subjectivity and individual agency The present article engages contemporary PCB research but provides a philosophically more promising picture of it based on Whitehead's nonreductionist (...) "philosophy of organism," which proposes that the flow of events from stimulus to response in organisms of all kinds is mediated by "the intervening touch of mentality " This approach resolves some basic mind-body and mind-nature issues that have long bedeviled modern philosophy and presents an image of a postmodern frog for a constructively postmodern science. (shrink)

In diesem Beitrag diskutieren drei interdisziplinär ausgebildete Akademiker, die als klinisch tätige Ethiker auch viele Jahre Erfahrungen mit Gesundheitssystemen in verschiedenen Ländern haben, die Frage nach dem Kern klinisch-ethischer Expertise: der niederländische Mediziner und Philosoph Henk ten Have, Direktor des Center for Healthcare Ethics in Pittsburgh, USA, der deutsche Theologe und Philosoph Norbert Steinkamp, Professor für theologisch-ethische Grundlagen sozialprofessionellen Handelns an der katholischen Hochschule für Sozialwesen in Berlin, der 12 Jahre die klinische Ethik der Universitätsklinik Nijmegen, Niederlande, geleitet hat, sowie (...) der niederländische Philosoph und Historiker Bert Gordijn, Direktor des Institute of Ethics der Dublin City University, Irland, Präsident der International Association of Education in Ethics und u. a. Herausgeber von Medicine, Health Care and Philosophy. (shrink)

Drees makes a strong case for the importance of the humanities in the university, providing an excellent resource for anyone in the Western Academy. Its usefulness for those who want to work outside the West is limited, however, because he does not engage with literature that challenges its methods and disciplines. If we are to have a positive global impact, we need to do more than clarify existing boundaries, we need to blur them, beginning with an examination of inherent biases (...) reflected in its history, structure, and content. This article focuses on one critique, a decolonial critique of the Western view that ontology precedes epistemology (an external reality produces knowledge). Outside the modern Western Academy, epistemologies create ontologies (epistemic creations/stories about the world give us a sense of the world and its materiality). I describe a relational understanding of knowledge and how this changes our understanding of the humanities and our epistemic responsibilities. (shrink)